Provodim se najbolje u životu i garantujem da ću sigurno ponovo doći u Srbiju, kaže na početku intervjua za „Blic” kanadski glumac Rob Stjuart, poznatiji kao legendarni Nik Sloter iz serije „Tropska vrelina”. Stjuart, koji će večeras svirati u Novom Sadu sa bendom „Atheist Rap”, ne može da se načudi šta ga je snašlo, ljudi ga presreću na ulici i traže autogram, i on iskreno priznaje da nije očekivao ovakvu dobrodošlicu. Rob nam je ispričao da jedva čeka sredu kada njegov usvojeni brat Džon, inače poreklom Srbin, dolazi u Beograd…

Toliko se dobro provodim da to ne mogu rečima da opišem. Od trenutka od kada smo sleteli, ludo se zabavljamo. Preksinoć sam bio na probi sa momcima iz grupe „Atheist Rap” i osećao sam se kao sedamnaestogodišnjak koji je ostvario svoju fantaziju. Svirao sam sa bendom, a zatim smo otišli na mirno piće pre spavanja, a to se pretvorilo u neverovatnu ludnicu, u pravi fudbalski meč… Samo što smo ušli u kafić, svi su počeli da viču: „Pa, to je Nik Sloter!”. Svi osim jedne devojke koja nije znala zbog čega se podigla tolika galama. Prišla je Marku (Stjuartov agent i prijatelj, prim. nov.) i rekla mu: „Čula sam vaš naglasak, da li ste vi iz Kanade? Šta se dešava, ko je ovaj čovek?”. A što je najsmešnije, ona je iz istog malog grada u Kanadi kao i mi, odrasla je dva minuta od moje kuće, a nije imala blagu predstavu ko sam ja.

Da li ste očekivali ovakvu dobrodošlicu?
- Očekivao sam neku vrstu dočeka, ali nisam imao predstavu da će to biti ovako. To je za nas bilo ogromno iznenađenje. Svi nas pozdravljaju, časte nas pićem… Iskreno, provodim se najbolje u životu. Probao sam kajsijevaču, veoma je dobra, ali mislim da treba da je pijuckam, a ne da pijem naiskap kako su mi pokazali (smeh). Garantujem vam, sigurno ću ponovo doći u Srbiju. Iskreno, čak i da nisam doživeo ovakav doček, ili da me niko ne prepoznaje na ulici, što je normalno u većini mesta u koje idem, opet bih se vratio ovde. Novi Sad i Beograd su prelepi, živi, provod nikada ne prestaje…

Imate li tremu pred nastup sa grupom „Atheist Rap”?
- Nervozan sam pred koncert. Na probi sam napravio nekoliko grešaka, Radule (gitarista benda, prim. nov.) mi je pomogao, i mislim da ću biti u stanju da odsviram svoj deo i ostvarim jedan od svojih snova.

U sredu dolazi i vaš brat Džon…
- On je veoma uzbuđen zbog dolaska, mada sumnjam da mu je najjasnije šta se sve dešavalo prethodnih meseci. Doskora nije ni znao da planiram dolazak u Srbiju. Kada je „Blic” objavio intervjuu sa mnom sa naslovom u kojem se pominje moj brat Srbin, pokazao sam mu tekst na internetu i rekao: „Džone, ti si drugi najpopularniji Kanađanin u Srbiji”.

Ono što sve zanima jeste kada će Silvi (u seriji ju je igrala Kerolin Dan) doći u Srbiju…
- Kerolin živi na istočnoj obali Kanade, nazvao sam je usred noći, probudio je i rekao: „Znaš li da smo slavni u Srbiji”, a ona mi je odgovorila: „Ponovi, zašto smo slavni u Sibiru?!”. Nažalost, iako sam želeo da i ona dođe sa mnom, nismo mogli sve na brzinu da organizujemo, ali nadam se da će sledeći put i ona doći u Srbiju.

Recite nam nešto o filmu koji ćete snimati u Srbiji i Crnoj Gori…
- Iz kanadske perspektive ovo je čudna priča. Normalan čovek iz predgrađa jednog dana saznaje da je svojevremeno bio heroj u dalekoj zemlji. Želimo da gledaocima pokažemo zbog čega je Srbima tokom devedesetih bio potreban heroj. Želimo da od ljudi čujemo pravu istinu o devedesetima, protestima… Ne onu stranu priče koju su prenosili CNN ili CBS. Razgovaraćemo sa prolaznicima na ulici, političarima… Pustićemo da oni umesto nas ispričaju priču.

Kada se vratite kući, šta ćete prvo reći kada vas budu pitali kako ste se proveli ovde?
- Verovatno da je to bio najveće osećanje radosti koje sam ikada osetio. Da su ljudi neverovatni, druželjubivi, brižni… Da Srbi znaju kako da žive, da se zabavljaju i da ni u najtežim trenucima vi niste izgubili vedar duh. A kod nas u Kanadi… kao da su svi odavno zaspali.

U nedelju u Žarkovu
U nedelju će Beograđani imati priliku i da se upoznaju sa svojim idolom iz devedesetih, a kako je najavljeno, Rob Stjuart će ceo dan provesti na Adi Ciganliji, a, naravno, obilazaka Žarkova se podrazumeva.

Ispred kamere 24 sata
Po rečima Verice Andrejić, direktorke producentske kuće „Media Net”, koja je koproducent dokumentarnog filma „Slotera Nika za predsednika”, kamere će Roba Stjuarta pratiti od dolaska na aerodrom pa sve do premijere.
- Najavni trejler koji traje pet do sedam minuta biće prikazan u selekciji „Work in progress” na festivalu „Roma Fiction Fest” koji se u Rimu održava od 6. do 11. jula. Mnogo posla je pred nama - kaže Verica Andrejić.

Izvor: Blic

Nik Sloter i TV heroji, 90-ih

Dolazak detektiva iz serije „Tropska vrelina” u Srbiju podsetio nas i na Neša Bridžisa iz „Poroka Majamija”, lepuškaste aktere „Beverli hilsa” i „Čuvara plaže”, ali i Kasandre, koja je napunila „Halu sportova”

Istorija jeste cikličan proces, ali se nama prebrzo ponavlja - dolazak Nika Slotera (glumac Rob Stjuart) to nedvosmisleno potvrđuje.

Naime, čovek se s umišljajem „vratio” na mesto zločina, čuvši da postoji tačka na globusu gde njegova popularnost ne jenjava već, evo, čitavo punoletsvo - Srbija, zemlja retro svesti. Na aerodromu ga je armija obožavalaca dočekala u prepoznatljivom folkloru: raskopčana košulja havajka, kosa vezana u rep i zavodnička brada od tri dana, baš kako je i Nik to nekada praktikovao u kultnoj seriji s početka devedesetih: „Tropska vrelina”, i kako je dobar deo ovdašnje muške populacije izgledao tih godina…

Naravno, ostvarenje „biblijskog” proročanstva: „I Sloter Nik, privatni detektiv koji i najkomplikovanije slučajeve rešava na najjednostavniji način - pesnicama ili seksom, ponovo će doći međ’ Srbe”, vraća nas na (ne)zaboravljene heroje tog vremena na koje smo se trudili da ličimo, sa kojima smo saosećali, zbog kojih smo plakali i čija smo imena neštedimice davali deci.

Hronološki, najpre smo „bili” Don Džonsoni, odnosno, Neš Bridžis iz „Poroka Majamija”, rodonačelnik preplanulih plejboj čuvara zakona za kojim žene uzdišu, a kriminalci bolno ječe. Zaštitni znak: kabriolet; bele jahting pantalone; mokasine „gliserke” i osmeh od snežno belih porculanaca koji razoružava i otkopčava brushaltere.

Zatim smo se preselili na Beverli hils, bili zaljubljeni u plavušu Keli i plavušana Brendona, mrzeli crnokosu Brendu još crnje duše, saosećali sa reinkarnacijom Džems Dina Dilanom i njegovim avetima prošlosti koje je utapao u alkoholu i suludoj vožnji „porše karerom”, živeći na jahti oca s kojim nije uspevao da uspostavi normalan odnos, sve do trenutka kada smrtno ranjen u polusatnoj ispovesti sinu priznaje da je uvek bio ponosan na njega…

Situacija u etru se dodatno zakomplikovala kada su u naše živote uporedo ušli „Čuvari plaže” i „Kasandra”, pa smo počeli da ličimo i saosećamo sa previše likova odjedared, gubeći i to malo identiteta što nam je ostalo.

Dok je Mič Bjukenon, pravdoljubivi i svemoćni sredovečni šef spasilaca, ponovo vratio bele čarape i „fudbalerku” u modu; Pamela Anderson odigrala najkarakterniju ulogu života, spasivši i privivši na gruuuuuudi stotine davljenika; Kasandra je svojom pojavom i traumatičnom životnom pričom, koja se uglavnom svodila na sagu o ružnom pačetu koje je, uprkos svemu, postalo prelepi labud, izazvala pravu „kulturnu” revoluciju.

Obaveštena o transu u koji je dovela Srbiju, zapatila se ovamo na vrhuncu slave i napunila novobeogradsku „Halu sportova” pokloncima koji su puna dva sata, bez predaha, klicali njeno telenovelsko ime, dok je Šaban Bajramović pevao: „Kasandra, Kasandra, lepotice ti neznana”…

To je išlo dotle da su se svesrpske bakice (najveći korpus njenih obožavalaca) utalile da kupe bundu od nekoliko hiljada maraka i poklone joj kad izađe na binu. Nešto pre toga, širom Srbije su skupljane donacije da se angažuje najbolji advokat i oslobodi je lažne krivice kojom je u seriji dospela iza rešetaka… Koliko je u tom trenutku bila važan faktor naše svakodnevice i unosan proizvod (a govorimo o vremenu najveće nemaštine) svedoči i podatak da je jedan od najunosnijih biznisa bio prepričavanje budućih epizoda bakicama koje nisu imale strpljenja da čekaju rasplet događaja (u Beograd su dolazile žene iz Rumunije, koja je napredovala za desetak epizoda, i na Zelenom vencu prepričavale za novčanu nadoknadu).

Nešto kasnije, okosnica svih televizijskih kanala postale su upravo latinoameričke telenovele, personifikovane kroz „Ljovisnu, Esmeraldu, Marisol”…, u kojima su slepi progledavali, nepokretni protrčali, ćelavi postali kosmati, a deca saznavala da su im majke zapravo tetke, očevi majke koje su promenile pol, dede bogati industrijalci koji su sve prepisali batleru koji ih je dvorio, pa sve do toga da spletom srećnih okolnosti otkriju da su sami sebi i majke i očevi i da su se usvojili odmah po rođenju…

Kao novi uzor muške populacije pojavio se detektiv Majkl Vulf iz serije „Vaikiki”, u kojem su bili sublimirani svi kvaliteti Neša Bridžisa i Nika Slotera, ali i jedna velika mana, jednostavno - nije bio ni Nik ni Neš, mada se jednako uspešno nosio i sa kriminalom i sa kriminalno pohotnim ženama.

A, onda su, ničim izazvane, prošle devedesete i nepovratno odnele supkulturu koja ih je činila veličanstvenim, u nekom morbidnom poimanju veličanstvenosti.

Mada, Sloter se vratio. Jesu li devedesete zaista prošle?

Izvor: Press